Insulinska pumpa

Insulinska pumpa se sastoji od rezervoara (u obliku plastičnog šprica od 3 ml), napunjenog brzodelujućim ili kratkodelujućim insulinom, malom pumpom koja radi na baterije i kompjuterskog čipa, koji omogućava 24-časovno automatsko ubrizgavanje određene količine insulina u tkivo. Kompletan aparat je obliku plastične kutijice veličine pejdžera i teži manje od 100 grama. Otporna je na padove i većinu udaraca, a u poslednje vreme postoji model koji je i vodootporan.

1

Ubrizgavanje insulina u tkivo vrši se putem tankog plastičnog (teflonskog) katetera dužine 60 cm, koji na svom kraju ima malu plastičnu kanilu (cevčicu), kroz koju insulin prolazi.

2

Za postavljanje plastične kanile u tkivo postoji automatski injektor sa oprugom i neosetna je za svakodnevno nošenje.
(kateter i pumpa se mogu privremeno diskonekovati)

3

4

Kanila, dužine 9 ili 6 mm (za decu I mršave osobe), je smeštena ispod kože, uglavnom u područje abdomena, ali se može nositi i na butini i ostalim područjima . Bez auto-injektora, njeno postavljanje je slično davanju klasične injekcije.

Po pravilu, infuzioni set (špric i kateter) se menja na svaka 2-3 dana. Izuzetno, zbog mogućih loših glikemija, infekcija i oštećenja tkiva, kateter ne bi trebalo držati duže od 3,5-4 dana.

Pumpa je osmišljena tako da automatski ubrizgava insulin u tkivo u toku 24 časa prema jedinstvenim programima za određenog dijabetičara. Programiranje pumpe prema potrebama organizma se vrši u specijalizovanim ustanovama pod budnom pratnjom lekara. Mala količina insulina (0.1 – 2.0 i.j.) se ubrizgava kontinualno i naziva se “bazalna doza”. Ova doza održava šećer u željenom nivou između obroka i tokom noći. Pre uzimanja obroka korisnik će isprogramirati pumpu da ubrizga “bolusnu dozu”, odnosno dodatnu količinu insulina potrebnu za taj obrok.

5

Da bi se odredila potrebna doza koja će “pokriti” obrok, moraju se odlično poznavati “šećerne jedinice” i visine ugljenih hidrata namirnica koje će se konzumirati.

Insulinska pumpa nije automatska, kako se misli, odnosno ne ubrizgava sama potrebnu količinu insulina u smislu “imitiranja” pravog pankreasa. Korisnik i dalje, u skladu sa instrukcijama lekara, visine glikemije i vrste namirnica u obrocima, mora sam da određuje doze.

Međutim, pokazalo se da je insulinska pumpa jedan od do sada najidealnijih vidova kontrole šećerne bolesti i skoro jedini način da se prevaziđe “efekat zore” kod dijabetičara (kada nivo šećera u periodu od 02.00 do 06.00 h dostiže veoma visoke ili veoma niske vrednosti).

Insulinska pumpa je precizan i vrlo fleksibilan način regulacije šećerne bolesti i omogućava dijabetičaru održavanje odličnog nivoa šećera u krvi i normalan život. Takođe, sa ovim aparatom nestaju stroge vremenske odrednice u davanju insulina i uzimanju obroka, kao kod terapije špricevima ili penovima. Komplikacije izazvane loše regulisanim dijabetesom se ređe javljaju, a ukoliko su se već ranije pojavile njihovo dalje napredovanje je svedeno na najmanju moguću meru.

Opširnije o svemu ovome i mnogo detaljnije čitajte u knjizi “Moj džepni pankreas – život sa insulinskom pumpom”