Komplikacije dijabetesa


Hipoglikemija

Hipoglikemija je pojava koju karakteriše nagli pad šećera u krvi (pad glikemije), često opisivana rečima “pao mi je šećer”.

Najčešći simptomi i znaci za prepoznavanje ovakvog stanja jesu:

1. zbunjenost
2. utisak klonulosti ili nesvestice
3. smanjena orijentacija
4. lupanje srca
5. trnjenje usne ili jezika
6. zamućen vid
7. osećaj gladi
8. teturanje
9. znojenje
10. drhtanje
11. crvenilo ili bledilo kože
12. nesigurnost
13. strah
14. arogantno ponašanje
15. preterane emotivne reakcije

Kada se može očekivati hipoglikemija?

Hipoglikemija uvek nastaje brzo, iznenada, i može uvek da se očekuje ako:

1. osoba sa dijabetesom izostavi obrok posle uzete doze insulina ili nedovoljno jede
2. uzme veću dozu insulina od savetovane
3. potrebe za insulinom opadaju
4. na primljenu dozu insulina obavi jači (teži) fizički napor bez prethodno uzetog dodatnog obroka hrane (užine)

Osobe sa dijabetesom koji se leče tabletiranim lekovima mogu da dožive hipoglikemiju ukoliko troše veću količinu leka od stvarne potrebe organizma ili uzimaju potrebnu dozu, ali imaju oštećenu funkciju bubrega.

Svaka osoba sa dijabetesom mora da poznaje hipoglikemiju. Kod dobro regulisane bolesti ona nije česta pojava i vrlo jednostavno se leči. Dovoljno je da bolesnik uzme i pojede 2-3 kockice šećra ili 2-3 kašičice meda (slatka) ili da popije zaslađenu vodu ili limunadu (jedna velika kašika šećera na čašu vode). Ukoliko se posle 20 minuta (a to je period u kome glukoza stiže u krv) osoba i dalje oseća malaksalo, potrebno je pojesti pola parčeta hleba i popiti malo mleka.

Hipoglikemija je razlog da se osobama sa dijabetesom savetuje da uvek imaju pri ruci 3-5 kocki šećera, ili bombone, ili nekoliko kockica čokolade i slično. Za prevenciju pojave hipoglikemije u toku noći važna je večernja užina. To ne znači da oko 22.00 h sednete i pojedete još jednu večeru, već uzmite voćku ili jorugt sa malo hleba ili 2-3 slana keska i tsl.

Iskustva su različita, ali dobar deo insulinski lečenih osoba sa dijabetesom je u stanju da pojede sve što im se nađe pod rukom za vreme hipoglikemije. Ako se proceni da je uneta preterana količina hrane i da će sigurno doći do značajnog porasta šećera u krvi, neke osobe sa dijabetesom u tom slučaju pribegavaju dodavanju male doze brzodelujućeg insulina nakon obroka.

Hipoglikemija se može uspešno sanirati i čašom koka-kole ili gustog soka, ćak i popularnim “đusom bez  šećera”, koji i te kako podiže nivo šećera u krvi.

Dalji pad šećera u krvi, odnosno produbljivanje hipoglikemije, dovodi do pojave hipoglikemijske kome.


Hiperglikemija

Hiperglikemija, ili povišen šećer u krvi, je najlakši stepen neposredne opasnosti za zdravlje, a štetno deluje na krvne sudove, tkiva i organe, ukoliko je prisutna duže vreme. Ona je znak loše regulisane šećerne bolesti i nastaje zbog:

nedovoljne doze insulina ili tabletiranog leka
neredovnog uzimanja terapije
nepridržavanja ili neredovnog korišćenja dijete
prisustva neke druge bolesti ili infekcije

Hiperglikemija je odraz nedovoljnog prerađivanja (metabolisanja) šećera u krvi u uslovim sa kojima organizam raspolaže. U nemogućnosti da iskoristi šećer iz krvi za svoje redovne potrebe, organizam troši svoje masne rezerve, pa odoba slabi, odnosno gubi na telesnoj težini.

Angažovanje sopstvenih rezervi masti dovodi do nagomilavanja acetona, tj. produkata nastalih prerađivanjem masti, koji su štetni za zdravlje. Postepeno razvijanje hiperglikemije može da bude bez znakova i simptoma za ovu pojavu, a njen nagli razvoj dovodi do pojačanog žeđanja i povećanog mokrenja.

Hiperglikemija se leči po uputstvu lekara. Lekar daje savet i određuje lečenje, bolesnik prihvata i sprovodi lečenje. Iz pregleda i razgovora sa bolesnikom lekar donosi zaključak o razlozima za pojavu hiperglikemije i daje predlog za dalje lečenje. Lečenje se u ovim slučajevima najčešće sastoji od promene u dozi insulina ili tabletiranog leka, korekcije u ishrani ili načinu života i redovne samokontrole osobe sa dijabetesom.


Hiperglikemijska koma

Hiperglikemijska ili dijabetička koma je najteža i najozbiljnija akutna komplikacija šećerne bolesti. Da bi pala u komu, osoba sa dijabetosom najčešće prolazi kroz već pomenute stepene pogoršanja svoje bolesti (hiperglikemija, aceton), a izuzetno retko nije u stanju da sagleda pojave koje prethode komi. Koma označava stanje bolesnika bez svesti, a za njen razvoj je potrebno više dana (izuzev kod dece). Komi obično prethode hiperglikemija i acetonurija, mada prisustvo acetona nije neophodno da bi se razvila koma. Stanje pre pojave dijabetičke kome nosi naziv prekoma.

Nju karakterišu sledeći znaci:

hiperglikemija (veoma visok šećer u krvi)
acetonemija (aceton u krvi)
apatija
umor
pospanost
smanjeno reagovanje na direktne nadražaje (stavljanje ruke na čelo, obraz, šiipanje i dr.)

Bez prepoznavanja i lečenja, prekoma obavezno završava komom, kada se javlja dubok san sa odsustvom svesti (osoba ne reaguje na jače spoljne nadražaje). Svako dalje produbljivanje kome, a naročito dužina njenog trajanja, imaju direktan uticaj na mogućnost potpunog oporavka.

Ketonurija i ketoacidoza

Ketonurija ili acetonurija – aceton u mokraći
Ketoacidoza i acidoketoza – zakiseljavanje krvi acetonom, ozbiljne su akutne komplikacije šećerne bolesti. Aceton je štetna materija nastala prerađivanjem masti, kiselog je karaktera, pa utiče na povećanje kiselosti krvi, što ima nepovoljan uticaj na rad važnih organa (mozak, jetra, srce, bubrezi i dr.). On je čest, ali ne i obavezan, pratilac hiperglikemije, koja mu je uvek prethodnica.

Karakteristični znaci za ovakvo stanje jesu:

pojava acetona u mokraći (utvrđuje se tračicom za urin)
zadah na aceton
hiperglikemija (visoka vrednost šećera u krvi)
gubitak u telesnoj težini
brže zamaranje
veoma izražena žeđ
pojačano mokrenje

aceton

Ukoliko se ne preduzmu odgovarajuće mere lećenja, aceton se dalje nagomilava u telu, što dovodi do pojave hiperglikemijske, odnosno dijabetičke kome.

Pojava acetona sa hiperglikemijom je razlog da se osoba sa dijabetesom hitno javi lekaru. Kraće prisustvo ove pojave može se lečiti ambulantno, a kod duže pojave ili jaće izraženosti savetuje se bolničko lečenje.

Osoba sa dijabetesom u ovom periodu mora uzimati minimum 2 litre tečnosti dnevno, naj?ešće u vidu nezaslađenog čaja, mineralne vode ili fiziološkog rastvora (nabavlja se u apotekama).


Bolesti krvnih sudova

Angiopatija

Savremeno lečenje šećerne bolesti je omogućilo osobama sa dijabetesom da imaju normalan životni vek. Dužina života i stanje regulacije šećerne bolesti su dva osnovna činioca, koji utiču na sve veću učestalost oštećenja arterijskih krvnih sudova, odnosno na pojavu dijabetičke angiopatije. Ove promene su javljaju na krvnim sudovima kod dužeg trajanja dijabetesa (posle 5/10/15 godina). Oštećeni krvni sudovi imaju uticaj na funkciju organa u kome se nalaze. Oboljenje većih arterijskih sudova (arteriole, arterije) ima medicinski naziv makroangiopatija (macro = veliki, angio = sud, pati = trpeti, patiti), a malih (kapilara) mikroangiopatija (micro = mali).

Oboljenje velikih krvnih sudova

Makroangiopatija je generalizovana pojava kod osoba sa dijabetesom koje šećernu bolesti imaju više godina. Ona može samo da bude u različitim stepenima izražena, da u pojedinim delovima tela bude izrazitija (noge, srce), pa da ovo ima uticaja na oštećenje funkcije tih segmenata tela. Ovakvo stanje arterijskih krvnih sudova pogoduje povišenju krvnog pritiska (uz druge faktore), koje dalje sa svoje strane vrši opterećenje tog istog sistema.

Oboljenje malih krvnih sudova

Oštećeni kapilari onemogućavaju normalno priticanje krvi u odgovarajuće organe, što ima za posledicu oštećenja funkcije takvog organa. Oštećenje funkcije važnih organa (srce, oči, bubrezi, mozak) može vremenom da bude potpuno i nepopravivo, da dovede do teškog oštećenja zdravlja, pa i nepovoljnog ishoda.

Mikroangiopatija je generalizovano oboljenje, mada njena izraženost može da varira od organa do organa.


Očna oboljenja

Oftalmološke komplikacije izazvane šećernom bolesti

Razvijaju se kod 50% obolelih od šećerne bolesti, i to:

1. Dijabetička retinopatija

obicna oboljenja1Dijabetička retinopatija (Retinopathia diabetica, Diabetic retinopathy) je oboljenje unutrašnjeg dela oka koji se naziva mrežnjača (retina).Oboljenje nastaje kao posledica oštećenja krvnih sudova mrežnjače izazvanih povećanom koncentracijom šećera u krvi.

Dijabetička retinopatija se razvija u više stadijuma:

a. Backround Diabetic Retinopathy (BDR), (Retinopathi diabetica incipiens) je početni stadijum bolesti koji se karakteriše sitnim intraretinalnim krvarenjima, manjim eksudatima mrežnjače kao i dekalibracijom krvnih sudova mrežnjače. U ovom stadijumu, vid je najčešće očuvan i lečenje se uglavnom svodi na lečenje osnovne bolesti (dijabetesa).

BDR može biti: početna (mild) uobičajena BDR ili izražena (severe) BDR.

Kod postojanja BDR moguće su i eksudativne promene u žutoj mrlji (Maculopathia Diabetica, Diabetic Maculopathy) koje izazivaju pad vidne oštrine. Takođe, kod izražene (severe) BDR može nastati otok žute mrlje (Oedema Maculae Luteae, Macular oedema) koji može biti klinički bitan (CSMO clinicaly significant macular oedema) ili klinički nebitan.

Izražena (severe) BDR i CSMO su apsolutne indikacije za lečenje laser-fotokoagulacijom (LFK). Ukoliko se BDR ne drži pod kontrolom onda bolest prelazi u sledeću fazu

b. PPDR (Preprolipherative diabetic Retinopathy, Retionopathia diabetica preprolipherativa). Ovo stanje se karakteriše masivnim krvarenjima, večom eksudacijom i znatno izraženijom dekalibracijom krvnih sudova kao i izraženijim promenama žute mrlje. Lečenje ovog stadijuma je laserofotokoagulacijom. Ukoliko ovo stanje napreduje, ono prelazi u

c. PDR (Prolipherative Diabetic Retinopathy, Retinopathia Diabetica Prolipherativa). Karakteriše se nastankom novoformiranih krvnih sudova ili na očnom živcu NVD (New vessels on the disc) ili na periferiji mrežnjaće NVE (New vessels elsewere). Dalje napredovanje PDR znači stvaranje neovaskularnih membrana. Krvarenja su masivna, vidna oštrina svedena na minimum a kao najgore posledice javljaju se neovaskularni glaukom i transakciona ablacija retine. Ta stanja definitivno dovode do trajnog gubitka vida.

Lečenje dijabetičke retinopatije

Od momenta kada osoba oboli od dijabeta (šećerne bolesti), lekar koji leči obolelu osobu (dijabetolog, endokrinolog, internista, lekar opšte prakse), prema strogim pravilima savremene medicine, dužan je da pacijenta pošalje na konsultativni oftalmološki pregled (obavezni pregled očnog dna) na svakih 3-6 meseci, a najmanje 2 puta godišnje. Najvažnije u lečenju komplikacija izazvanih dijabetom je redovno praćenje obolele osobe od strane oftalmologa od samog početka lečenja dijabeta kao bolesti, čak i u slučajevima kada se komplikacije na očima još nisu pojavile. Kada se komplikacije na očima pojave, kontrolni pregledi oftalmologa moraju biti najmanje na 4 meseca.

Osim praćenja pacijenata putem kontrolnih oftalmoloških pregleda, lečenje komplikacija na očima prouzrokovanih dijabetom, vrši se LASER TERAPIJOM.

Postoje dva metoda lečenja laserom:

• Panretinalna laserfotokoagulacija (PRP) gde se vrši spaljivanje perifernih delova mrežnjače putem lasera da bi centralni delovi mrežnjače dobili bolju cirkulaciju
• Focal Laser, sto predstavlja fotokoagulaciju centralnog dela mrežnjače oko žute mrlje i radi se kod postojanja pada vida usled otoka žute mrlje ili dijabetičke makulopatije.

Lečenje laserom se sprovodi kod BDR, Severe BDR, PPDR i PDR.

Lečenje laserom se sprovodi i kod pojave rubeoze (pojava novoformiranih krvnih sudova mrežnjače na dužici koji izlaze iz zenice, a predstavljaju ekstremno uznapredovalu neovaskularizaciju – stvaranje  novoformiranih krvnih sudova mrežnjače).

Ukoliko dođe do nastanka trakcione ablacije retine (odvajanja dva sloja mrežnjače), nastanka Heamophthalmus-a (masivno krvarenje u staklasto telo koje se ne izbistri u roku od 6 meseci) ili masivnog PDR-a sa neovaskularnim membranama koje pokrivaju mrežnjaču,  pacijent mora biti podvrgnut velikoj operaciji, koja se naziva VITREKTOMIJA (Vitrectomia).

2. Katarakta

kataraktaKatarakta je stanje koje predstavlja zamućenje sočiva oka. Utvrđeno je da se katarakta češće javlja kod ljudi koji boluju od dijabeta. Tipična dijabetička katarakta ima izgled pahuljica (to je ono što oftalmolog vidi prilikom pregleda oka).

Lečenje katarakte je isključivo hiruškim putem. Operacija katarakte predstavlja uklanjanje zamućenog sočiva i implantaciju (ugradnju) silikonskog sočiva. Operacija se u pravilu radi u lokalnoj anesteziji i pacijent istog dana odlazi kući.

Nakon operacije katarakte, u 50% slučajeva, u vremenskom periodu od 6 meseci do 5 godina, javlja se sekundarna katarakta – zamućenje zadnje kapsule sočiva, na kome leži ugrađeno sočivo. Sekundarna katarakta karakteriše se padom vidne oštrine na operisanom oku. Ovo stanje leči se izuzetno uspešno YAG laser kapsulotomijom.

3. Glaukom

glaukomGlaukom je oboljenje koje se karakteriše povećanjem očnog pritiska, promenama na očnom živcu i ispadom (skotomom) u vidnom polju. Osobe koje boluju od šećerne bolesti češće nego drugi oboljevaju od glaukoma.

Glaukom se leči kapima (antiglaukomatoznom terapijom). Ukoliko se bolest ne može kontrolisati medikametozno (što nije čest slučaj), glaukom se u kratkom vremenskom periodu leči laserskim tretmanom, a ukoliko i posle laserske terapije očni pritisak nije kontr






Bolesti bubrega

Nefropatija

Dijabetička nefropatija (Nephropatia Diabetica) je oboljenje bubrega koje se uvek javlja obostrano. Ovo oboljenje je podmuklo, počinje neprimetno. Kako ističe Mr sci Dr Zoran Paunić, internista nefrolog sa Klinike za nefrologiju VMA, “dijabetička nefropatija je jedna od tzv. poznih komplikacija dijabeta i obično joj prethodi bar desetak godina trajanja dijabeta. Ona se češće ispoljava kod pacijenata koji imaju i hipertenziju, tj. hipertenzija može i da prethodi pojavi nefropatije i da upozorava na opasnost od njenog nastanka, a ne da bude njen znak. Takođe, kod bolesnika obolelih od Diabetes Mellitus-a tip 1, pojavi nefropatije u 99% slučajeva prethode i pojave retinopatije. Inače, potpuno je tačno da je dijabetička nefropatija pritajena i o tome bi trebalo da vodi računa endokrinolog koji leči dijabetičara, tj. da obolelog od dijabeta, već nakon prvih 5-6 godina dijabeta šalje na redovne, barem godišnje, kontrole i kod nefrologa (kao što to čini šaljući ga kod oftalmologa ili neurologa). Prvi znak dijabetičke nefropatije je pojava “isuviše dobre funkcije bubrega”, tj. tzv. “isuviše dobrog klirensa” kreatinina (preko 130-150 ml/min) ili pojava mikroalbuminurije. Oba ova stručna pojma se odnose na laboratorijske nalaze, ali se, dakle, početna dijabetička nefropatija dobrim “skriningom” može otkriti, i u ovoj fazi sasvim uspešno lečiti.”

Vremenom se povišeni krvni pritisak ustali, fiksira, a belančevine su stalno prisutne u mokraći. Gubljenje većih količina belančevina preko mokraće ima za posledicu pojavu otoka po celom telu (utisak nabubrelosti), a posebno na očnim kapcima i potkolenicama.

Dijabetička nefropatija može da dovede do oštećenja bubrežne funkcije, povećanja ureje (uremije) i nekada do uremijske kome.

Papilarna nekroza (Necrosis Papilaris) je oboljenje bubrega koje je najkarakterističnije za mlađe dijabetičare. Oboljenje je vrlo ozbiljne prirode, pojavljuje se naglo kod bubrega koji imaju prisutnu dijabetičku nefropatiju. Razvoj bolesti počinje oštrim bolom u slabinama, koji može da se širi prema preponama, praćenim temperaturom i pojavom krvi u mokraći (nekada mokraća izgleda kao čista krv). Papilarna nekroza ima ozbiljnu prognozu. Međutim, kako navodi Mr sci Dr Zoran Paunić, “papilarna nekroza ne mora nužno biti povezana sa dijabetičkom nefropatijom – ona se obično dešava kod velike primene lekova za obaranje temperature tipa paracetamola, ili kod infekcija koje zahvataju bubrežne “piramide”, a u bolesnika sa dijabetom ili drugim vaskulitisima, obično je obostrana i tu je veća opasnost od akutne (nagle) bubrežne slabosti”.

šećerna bolest može da pogoduje pojavi nekih oboljenja mokraćnih puteva, kao što su zapaljenje mokraćne bešike (cystitis), zapaljenje bubrega i bubrežnih karlica (pyelonephritis) i slično.

Ne postoje posebni načini lečenja ovakvih stanja, koji bi dali vidno poboljšanje zatečene situacije, “ako se bolest otkrije kasno, tj. kad već postoji bubrežna insuficijencija i veliki gubitak belančevina”, ističe Mr sci Dr Paunić. “Ovo, međutim, ne nastaje naglo, već postepeno i pritajeno i ovakav tok ne mora biti neminovan – u fazi mikroalbuminurije, može se odličnom regulacijom šećerne bolesti (uz, recimo, proveru glikoziliranog 1C) i primenom lekova iz grupe takozvanih inhibitora ACE (u koje spadaju Kaptopril, Enalapril i slični) postići stabilno zalečenje! (Ovi lekovi se inače daju za lečenje hipertenzije, ali se u slučaju dijabetičke nefropatije mogu uspešno davati i kod onih bolesnika koji imaju normalan krvni pritisak – naravno, terapiju treba da odredi i efekte kontroliše nefrolog, tj. ovi lekovi imaju povoljan efekat na usporavanje ili zaustavljanje nefropatije, nezavisno od njihovog efekta na hipertenziju)”.

Najkorisnije je da šećerna bolest bude dobro regulisana, a jedino se kod pojave infekcije u mokraćnim putevima ili bubrežne insuficijencije (otkazivanje rada bubrega) preduzimaju dodatne mere lečenja.

Lečenje dijalizom

“Istina je, međutim, da se oboleli od dijabetičke nefropatije, svuda u svetu, pa i kod nas, nefrologu javljaju isuviše kasno – tek u fazi poodmakle bubrežne slabosti, sa veoma povišenim vrednostima ureje i kreatinina u krvi”, navodi Mr sci Dr Paunić. “Tada se ni kod bilo kog drugog oblika bubrežne hronične bolesti i slabosti ne može mnogo uraditi, a kod dijabeta, sa svim vaskularnim komplikacijama, još i manje. Kod bilo kog bolesnika kod koga je nastupio konačni – krajnji otkaz rada bubrega, jedini način daljeg lečenja je dijaliza ili transplantacija bubrega, tj. bez njih nema mogućnosti daljeg preživljavanja ovih bolesnika. Sa druge strane, u razvijenom svetu – SAD, EU, upravo najveći broj bolesnika koji se leče dijalizom su upravo dijabetičari, koji čine 30-50% svih bolesnika na dijalizi! (kod nas je ovaj procenat manji – čini mi se, do 20%, ne zbog toga što se kod nas dijabetičari bolje leče pa i ne dođu do dijalize, nego pre svega zbog toga što su kod nas drugi uzroci – glomerulonefritisi i hronični pijelonefritis još uvek znatno češći razlog uremije, tj. lošije se otkrivaju i leče nego u zemljama sa razvijenijom zdravstvenom službom).”

Za kraj, Mr sci Dr Zoran Paunić kaže: “Mislim da se mora i može raditi na ranom otkrivanju i lečenju početnih ili pretećih oblika nastajanja dijabetičke nefropatije. I za ovo, neophodan je timski rad, u ovom slučaju, endokrinologa i nefrologa”.


Bolesti srca

Povišeni krvni pritisak

Povišeni krvni pritisak (hipertenzija) je najčešća posledica prisutne mikro ili i makro- angiopatije kod dijabetičara. On je u početku nestalan (labilan), pošto su i promene na krvnim sudovima manje. Kasnije se povišeni krvni pritisak ponaša stabilno (fiksirano). Ovo je razlog da se lečenje povišenog krvnog pritiska započne još u fazi njegove početne pojave, čime se njegovo fiksiranje odlaže što je moguće više. Fiksirana hipertenzija postaje trajno, doživotno stanje. Njeno dugotrajnije prisustvo opterećuje rad srca i drugih organa.

krvni pritisak

Povišeni krvni pritisak kod dijabetičara (kao i kod zdravih ljudi) može da se pojavi i kao prolazna pojava za vreme prelaznog doba – klimakterijuma.

Najčešći znaci za prepoznavanje povišenog krvnog pritiska su:

1. glavobolje (potiljačne i temene)
2. pritisak u glavi i ušima
3. zujanje u ušima
4. brže zamaranje
5. povremeno gušenje
6. povremeno stezanje u grudima

Opterećenje i popuštanje srca javljaju se kod nekih dijabetičara posle višegodišnjeg prisutnog povišenog krvnog pritiska ili oštećenja krvnih sudova srca. Jedan od osnovnih uslova za odlaganje ovakve pojave je dobro regulisana šećerna bolest i stanje krvnog pritiska.

Lečenje povišenog krvnog pritiska određuje lekar specijalista (dijabetolog, endokrinolog, internista, kardiolog, nefrolog). Lečenje se obavlja neprekidno, jedino se doza leka menja (uz merenje krvnog pritiska).

Šta je važno zapamtiti:

1. Proces ateroskleroze je ubrzan kod dijabetičara koji često imaju starije krvne sudove u odnosu na godine života.
2. Normalan krvni pritisak kod ljudi sa šećernom bolešću je 135/85 mmHg.
3. Polovina dijabetičara ima povišeni krvni pritisak.

Merenje krvnog pritiska je važna mera samokontrole šećerne bolesti. Merenje se obavlja aparatom – samomeračem krvnog pritiska. Osobe sa normalnim pritiskom mere krvni pritisak jednom mesečno, a one sa povišenim to čine svaki dan u različito doba dana. Nalazi se beleže i prikazuju lekaru na kontrolnom pregledu.

Povišeni krvni pritisak se otklanja izmenom loših navika i redovnim uzimanjem lekova.

Angina pektoris, stenokardija, koronarna bolest je stanje u čijoj osnovi leži suženje krvnih sudova srca. Zbog ovakvih promena na krvnim sudovima srčani mišić se slabije ishranjuje, što ima za posledicu njegovu manju funkcionalnu sposobnost pri naporima.

bolesti srca

Vremenom ovakva stanja dovode do infarkta srca. Osnovna pojava za prepoznavanje ovakvih oštećenja je bol u grudima pri jačem zamoru (u početku) ili pri manjem naporu (kasnije). Bol se javlja u predelu srca ili sredogruđa. On je oštar u vidu probadanja, nepodnošljivog stezanja, pečenja, neizdrživog tištanja ili neprijatnog stezanja. Ovaj bol se širi u vrat i levo rame (ređe desno), u nadlakticu ili duž cele ruke sa završetkom u malom prstu. Anginozni bol traje najmanje nekoliko minuta. Oboljenje krvnih sudova srca je višegodišnja prethodnica infarktu srca.

Oboljenja srca zahtevaju kontrolu i lečenje kod odgovarajućeg lekara internističke grupe specijalnosti (endokrinolog, dijabetolog, internista), a kardiološka kontrola se traži povremeno u vidu konsultacije. Sva lečenja se obavljaju lekovima koji se piju neprekidno (ili u ritmičkim prekidima). Najmoćniji lek za anginu pektoris je nitroglicerin (ili lekovi slični njemu po delovanju).

Infarkt srca ili srčana kap je krajnji ishod višegodišnjeg teškog oštećenja krvnih sudova srca. Infarktu uvek prethodi anginozni bol (retki su nemi infarkti).

Moždana kap

Pri pojavi tromboze simptomi mogu da se jave i više dana ranije (trnjenje, žmarci, “mravinjanje”, poigravanje mišića, zbunjenost, laka dezorijentacija, gubitak sigurnosti – ravnoteže i slično). Posledice nastalog “šlogiranja” leče neuropsihijatar i fizijatar, a postoje i specijalizovani centri za rehabilitaciju. Oštećenje arterijskih krvnih sudova na nogama može da se javi jednostrano ili obostrano. Oštećeni krvni sudovi su suženi, pa otežavaju normalnu ishranu mišića i ostalih tkiva nogu.

Prvi znaci za prepoznavanje ovih promena su:

1. hladne noge
2. trnjenje posle napora
3. pojava grčeva

Prisustvo grčeva u listovima u toku hodanja i njihovo iščezavanje pri stajanju upućuju na poodmaklo oštećenje krvnih sudova. Dijabetičku angiopatiju na nogama kontroliše i leči lekar specijalista koji kontroliše i leči šećernu bolest. Terapija se sastoji od tabletiranih lekova ili injekcija, a lekovi se daju u kurama koje odgovaraju stanju bolesti.

Gangrena na stopalima je završna pojava višegodišnje prisutne dijabetičke angiopatije na nogama. Ona se uvek razvija na mestima gde je potpuno onemogućena ishrana tkiva (suženje krvnih sudova je takvo da sprečava proticanje krvi). Povreda može da bude neposredni povod za pojavu gangrene, ali ne i razlog. Njena pojava i razvoj su brzi, lako se prepoznaje zbog nepodnošljivih bolova na mestu pojave, crvenila ili plavila kože i lakšeg otoka.

Dijabetička gangrena zahteva hitno lečenje koje treba obavezno obaviti u bolnici pod direktnom kontrolom lekara. Gangrena kod koje je došlo do odumiranja tkiva ozbiljno ugrožava život, pa se dalje lečenje sprovodi hirurški (skidanje izumrlih delova, amputacija prsta, dela stopala ili noge).


Dijabetes i duševno stanje

Duševno stanje

Nema razlike u opštem duševnom stanju, raspoloženju i motivisanosti za rad između dijabetičara (sa dobro regulisanom bolešću) od zdravog čoveka. Dijabetičar, kao i zdrav čovek, ima način svog reagovanja koji uglavnom zavisi od naslednih sklonosti, uslova razvoja i formiranja njegove ličnosti.

U odnosu na samu bolest dijabetičari imaju različit stav. Međutim, praksa pokazuje da najbolje prolaze oni koji šećernu bolest prihvate kao prijatelja, a ne kao “nužno zlo”, pa svoje zajedničko druženje neguju kao najbolje prijateljstvo.

Jedino hipoglikemija može da stavi dijabetičara (i zdravog čoveka) u stanje nekontrolisanog duševnog reagovanja. U ovakvim situacijama način reagovanja je individualan i vrlo različit. Dijabetičar može, poređenja radi, da se ponaša kao pijan čovek, ili da bide smiren, umoran, pospan ili razdražljiv, svadljiv i grub u ponašanju. Kod težih hipoglikemijskih pojava, dijabetičar može da ima (pored pomenutog) i prolazna priviđanja, da mu se čini da čuje neke glasove (halucinacije) ili da deluje preplašeno.

Ako su pomenuta duševna stanja nastala naglo i istovremeno sa karakterističnim znacima za hipoglikemiju, onda nema sumnje da su ona odraz ovakvog stanja. U prilog ovakvom mišljenju bi išlo povlačenje svih navedenih pojava posle saniranja hipoglikemije. Međutim, i dijabetičar, kao i zdrav čovek, može da oboli od duševnih bolesti.

ВОДИЧ ЗА ДЕЦУ И РОДИТЕЉЕ

Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije „Dr Vukan Čupić”, Beograd

Autori: Prof dr Dragan Zdravković, dr Tatjana Milenković, dr Ljiljana Plavšić, dr Sladana Živanović

‘Osnovni principi terapije insulinom kod dece i mladih sa dijabetesom melitusom tipa 1′

vodic za roditelje


Vodič za decu i roditelje - (pdf)