Kontrola ishrane

Priprema hrane i obroka

Namirnice koje se koriste u ishrani dijabetičara mogu da se upotrebljavaju na sledeće načine:

1. sveže
2. kuvane
3. kuvane pod parom (pretis lonac)
4. kuvane na pari
5. dinstane (kuvani u vodi i ulju u poklopljenoj posudi)
6. pečene u teflonskoj posudi (ili specijalnoj posudi u kojoj hrana neće zagoreti)
7. pečene u aluminijumskoj foliji (ili u posudi od aluminijumske folije)
8. pečene u rerni
9. pečene na roštilju

Samo pržena i pohovana hrana nije dozvoljena dijabetičarima, a nju bi trebalo da izbegavaju i zdravi.

Sveže namirnice treba da su prvenstveno zastupljene u ishrani (povrće, voće, mlečni proizvodi, jaja, meso). Praktično je dozvoljena upotreba svih vrsta namirnica, samo je količina ograničena. Ako dijabetičar boluje od neke od stomačnih bolesti (čir na želucu ili dvanaestopalačanom crevu, oboljenje žučne kesice ili bubrega), onda se u dijabetičku dijetu uvode korekcije korisne za tu drugu bolest.

Pored svežih namirnica, u ishrani treba koristiti i one koje su konzervisane zamrzavanjem (povrće, voće, meso), zatim proizvode specijalno pripremljene za dijabetičare (razne vrste sladila, džemova, keksa, čokolade, testenina, hleba, testa, napitke i dr.), kojih sve više ima na našem tržištu. Znatno ređe treba koristiti konzervisano voće, povrće, meso, polugotova ili gotova jela (izuzev specijalno pripremljenih za dijabetičare).

Dijetetska ishrana podrazumeva upotrebu različitih namirnica u određenim količinama (u sirovom ili prerađenom stanju). Ovo je razlog da dijabetičar (ili onaj ko priprema hranu) mora da meri namirnice za svaki dnevni obrok (1 do 2 meseca), pa tek kada se uhoda u merenju da to proba da radi “od oka”. Odmeravanje “od oka” treba povremeno kontrolisati vagom, kako bi se izbegle zablude.

Kako meriti bez vage?

1 manja šačica = 20 ml 1 veća šačica = 30 ml
1 manja vinska čaša = 80 ml 1 vinska čaša = 100 ml
1 manja čaša za vodu = 200 ml 1 veća čaša za vodu = 300 ml
1 manja šoljica = 50 ml 1 veća šoljica = 80 ml
1 manja šolja = 250 ml 1 veća šolja = 300 ml
1 kafena kašika = 5 ml 1 supena kašika = 15 ml

Upotreba ulja i masti

Za pripremu hrane se koristi ulje u količini koja je propisana u dijeti. Ulje je vrsta masnoće (masti), a od masnoća dijabetičar može da koristi: suncokretovo, kukuruzno ili maslinovo ulje, ređe biljnu mast, a izuzetno retko (ili nikako) svinjsku mast.

Priprema variva

Priprema svih vrsta variva obavlja se na sledeći način: u odgovarajuću posudu istovremeno staviti sve artikle koji čine gotovo varivo i zajedno kuvati ili dinstati do određene gustine. Izbegavati nepotrebne začine, a koristiti one koji doprinose očuvanju navika i negovanju dobrog ukusa. Kuvanje obavljati na “umerenoj vatri”, a pred kraj se može dodati peršun i određena količina soli (ili zamene za so).

Začini

Upotreba začina se prepušta ukusu, navici i sklonosti za promenu navike. U slobodnoj su upotrebi: aleva paprika (slatka i ljuta), biber, lorber, najkvirc, kapar, korijander, mirođija, peršunov i celerov list, origano, karanfilić, kim, keri, ren, ruzmarin, bosiljak, sirće i drugi ređi začini. Začini sa ograničenom količinom upotrebe jesu: senf (različite vrste), majonez, tartar sos, kisela pavlaka, pire od paradajza, sladilo, masline (2 – 3 komada). Veće količine ovih namirnica ulaze u energetski sastav ukupne dijete i preračunavaju se u kilodžulima (kJ) ili kilokalorijama (kcal).

Upotreba soli

Upotreba soli je prepuštena ukusu. Međutim, kod određenih oštećenja zdravlja (bolesti ili slabosti srčanog mišića, bubrega, jetre i dr.), ograničava se unos soli (ovo određuje lekar) i preporučuje se korišćenje zamene za so.

Zaprška

Dijetetska ishrana isključuje upotrebu zaprške u pripremi jela i variva. Ovaj princip je uslov za dobru ishranu i zdravih osoba.

Kolektivna ishrana

Porodica u kojoj postoji dijabetičar ima “peh” da joj je jedan član bolestan, ali ima i prednost, pošto će taj član porodice uticati na primenu strukture, načina i navika u ishrani (ukoliko porodica nije bila na savremenom – higijenskom režimu ishrane). Sastav ishrane biće isti za sve, samo je količina hrane za dijabetičara određena odgovarajućom dijetom. To znači da dijabetičar jede iz “zajedničke zdele”, a poznavanje načina njegove ishrane služi mu kao “sopstvena mera” u dijetetskom lečenju svoje bolesti. Pri korišćenju društvene ishrane (menze, restorani, kafane, posete rođaka i prijatelja) dijabetičar se orijentiše na upotrebu onih jela za koja zna da odgovaraju njegovom zdravstvenom stanju. Ovakvim postupkom dijabetičar nije obavezan da se “legitimiše” ukoliko ne želi i “ravnopravno” koristi ponuđeni izbor pripremljenih jela. Ako ste dijabetičar, to ne znači da ne treba da probate meksičku, italijansku, kinesku ili indijsku hranu. Češćim merenjem šećera znaćete koja hrana i kojoj količini odgovara Vašem organizmu i kako deluje na Vaš šećer u krvi.

Slave i slavlja

Za vreme tradicionalnih proslava jede se uglavnom tradicionalna hrana i sedi se dugo za stolom. Oboleli od šećerne bolesti u tim slučajevima treba da se pridržavaju svojih navika u ishrani koliko god je to moguće. Pošto je običaj da se poslužuje sa više vrsta jela, uzmite od svake sasvim malu količinu. Nemojte biti opterećeni hranom za dijabetičare. Uzmite tanko parče torte i uživajte u večeri provedenoj sa prijateljima i rođacima!

Diskoteka i igranke

Ako ćete ići u diskoteku ili ćete za vreme večeri igrati i biti aktivniji nego inače, potrebno je da uz večeru, pre izlaska, pojedete dodatnu količinu hrane bogate ugljenim hidratima (hleb, testo, krompir) kako biste imali dovoljno energije za tu noć. Ponesite i nešto da gricnete tokom večeri, a ako niste poneli, uzmite nešto sa bara (grisine ili neke grickalice).

Žurke i prijemi

Proverite sa organizatorom da li će na žurci ili prijemu biti posluživana hrana, kako biste se mogli adekvatno pripremiti za tu priliku. Ako će biti servirane samo grickalice, onda morate pre odlaska pojesti svoj regularni obrok. Takođe, ako će hrana biti servirana kasnije od Vašeg uobičajenog vremena za jelo, tada pojedite neki lagani sendvič ili voće. Ponekad, kada idete na roštilj ili mesta gde serviraju jednoobraznu hranu, zatražite hleb ili neku drugu hranu koja sadrži ugljene hidrate kako bi se održao Vaš šećer u krvi.

Alkoholna pića

Dozvoljena je ograničena upotreba standardnih alkoholnih pića, i to: povremeno korišćenje 1-2 čašice žestokog pića (rakija, vinjak, votka, konjak, viski, rum), 1-2 čaše piva ili 1-2 čaše vina (špricer, bevanda), ili 1-2 vinske čaše belog, crnog vina ili ružice (Pušenje i alkohol).

Stare i nove navike

Stvaranje novih navika i “prerađivanje” starih je najglavniji deo posla koji treba da obavi svaki dijabetičar (sam i uz pomoć lekara) na početku i u toku lečenja šećerne bolesti. U trenutku kada je ovo savladao, dijabetičar počinje da “vodi svoju bolest”, (tada mu više nisu potrebni mnogobrojni “savetodavci”, koji često znaju manje od njega) i postaje gospodar svoga zdravlja, a kontrola i savetovanje kod lekara služe mu kao potvrda da je na dobrom putu, koji uspešno savlađuje. Naročito je važno stvoriti nove navike u odnosu na vreme uzimanja obroka i broj uzetih obroka. Povećanje broja obroka u toku dana (5 – 6) znači pravilno raspoređivanje uzete hrane (ili hrane i lekova) u odnosu na ponašanje (oscilaciju) šećera u krvi, a bez uticaja na povećanje telesne težine (ukoliko to nije jedan od ciljeva same dijete). Osobe koje su imale sklonosti za unošenjem slaktiša, a razbolele su se od šećerne bolesti, treba da prilagode svoje navike za upotrebu dijetetskih deserta – napitaka, kolača, džemova i ostalih namenskih proizvoda, koji se po ukusu praktično ne razlikuju od normalne – uobičajene ishrane zdravih ljudi.

Vrste namirnica

shrana obolelih od šećerne bolesti je raznovrsna i sadrži sve vrste namirnica (kao u zdravih ljudi). Iz ishrane se jedino izostavljaju šećer i slatke stvari (bombone, kolači, keks, med, deserti pravljeni sa šećerom, medom i čokoladom, sirupi, čokolada i sl.), a ograničava se upotreba hleba i proizvoda od brašna (testenine). Izostavljanje ili ograničenje unosa ovih namirnica ima svoj razlog u njihovom bogatom sadržaju ugljenih hidrata (šećera i skroba).

Mleko i mlečni proizvodi

Mleko i mlečni proizvodi su najjevtinije namirnice sa bogatim sadržajem belančevina životinjskog porekla. Belančevine su važne u ishrani, pošto služe kao gradivna mateirja i kod deteta i kod odraslog čoveka – neophodne su za rast, razvoj i obnovu tkiva, kao i za očuvanje opšteg zdravlja. Pored belančevina, mleko i njegovi proizvodi sadrže masti, ugljene hidrate, minerale i soli. Ovi proizvodi mogu da zamene meso, što je veoma pogodno za ekonomisanje u ishrani. Ovaj momenat omogućava da dijeta može da se “kroji” prema sopstvenom džepu. 
Dozvoljena je upotreba svih vrsta mleka , a najbolje je obrano pošto sadrži manje masti (2.8%, 1.6% ili 0.5%), a količina belančevina ostaje nepromenjena. Mleko se može upotrebljavati “čisto” ili kao bela kafa ili mešavina mleka i čaja.

Od mlečnih proizvoda su najkorisniji “mlađi” proizvodi, pošto sadrže najviše belančevina (sir, kajmak, kačkavalj, skorup). Najbogatiji i najjevtiniji izvor belančevina je “švapski sir”. Svi kravlji sirevi (kao i kravlje mleko) imaju prednost zbog manjeg sadržaja masnoće. Od industrijskih mlečnih prerađevina najkorisnije je upotrebljavati one koji sadrže što manje masnoće (9 – 25%): kačkavalj, kisela i slatka pavlaka i dr. Jogurt, dijetalni voćni jogurt, acidofilno mleko i kefir imaju određenu prednost nad čistim mlekom. Upotrebu starih i zrelih sireva treba znatno ograničiti. Dijabetičar treba da koristi u toku dana oko pola litre mleka, jogurta i drugih mlečnih proizvoda, a u zavisnosti od korišćenja mesa i mesnih prerađevina.

Energetska vrednost 1 g belančevina = 4 kcal (16,72 kJ)
Meso, mesni proizvodi, riba i jaja

Ovo su namirnice koje se koriste zbog bogatog sadržaja belančevina. Skup su izvor belančevina, pa ih treba kombinovati sa mlečnim proizvodima što omogućuje “dijetu prema džepu”. Pored belančevina, meso sadrži i masti, mineralne soli i nešto vitamina.

Meso

Dijabetičari mogu da koriste sve vrste mesa. Prednost imaju mlađa i nemasna mesa, ali ništa manje nisu korisna (ni štetna) starija mesa. Sa ekonomskog stanovišta, prednost imaju jevtinija mesa (kokošije, konjsko), koja po sadržaju belančevina ne odstupaju od govedine (goveđe, juneće, teleće). Dijabetičar može da koristi sledeće vrste mesa: goveđe, juneće, teleće, konjsko, jagnjeće, ovčije, praseće i svinjsko (ali samo mršavo, odnosno posno i ne koristiti ga često), pileće, kokošije, ćureće, guščije, pačije; iznutrice (najviše dva puta mesečno): džigericu (prednost pileća), srce, belu džigericu (pluća) – izbegavati: jezik, bubrege, bele bubrege, slezinu, mozak; divljač: zečetinu, srneće, svinjsko, perad (fazan, jarebica, patka, guska).

 

Mesne prerađevine

Mesne prerađevine se koriste u što “čistijem” obliku, što sigurno garantuje manji sastojak masnoće. U ovom pogledu prednost imaju: šunka (tzv. “praška”), sušeno meso, pršuta. Ostale prerađevine sadrže više masnoće (parizer, mortadela, razne vrste salama, kobasica, viršli ili debrecina), pa ih treba izbegavati. Količina mesa upotrebljena u toku dana zavisi od sastava jelovnika (sadržaja i mlečnih proizvoda).

 

Riba

Riba je namirnica koja predstavlja vrlo bogat izvor belančevina (nešto manje od mesa i sira), a ekonomičnija je za svakodnevnu upotrebu. Pored belančevina, riba sadrži masti, mineralne soli i nešto vitamina. Dijabetičar može da koristi sve vrste rečnih riba (grgeč, pastrmka, smuđ, štuka, šaran i druge), morskih riba i školjki. Upotrebu girica i pojedinih vrsta ribe koje se uglavnom pripremaju prženjem u dubokom ulju, lii su pohovane, treba izbegavati. Prerađevine od riba sadrže veliku primesu masnoća, pa ih treba ređe i obazrivo upotrebljavati i uvek obračunavati sa određenim sadržajem u dnevnom programu ishrane.

 

Jaja

Jaja, kao i mlečni proizvodi, spadaju u najjevtiniji izvor namirnica bogatih belačevinama. Jaja, pored belančevina, sadrže masti, ugljene hidrate, mineralne soli i nešto vitamina. Dva cela jaja odgovaraju količini od 100 gr mesa ili sira. Pri upotrebi jaja prednost ima belance (za odraslog dijabetičara). Tako je korisnije upotrebiti dva belanca nego jedno celo jaje. Dijabetičar treba da koristi 2 žumanca nedeljno ili 4 – 6 belanaca. U dijetetskoj ishrani kajganu treba praviti uvek u odnosu 1:1 (jedno jaje + jedno belance, dva jaja + dva belanca, itd.), i pripremati je bez ulja na teflonu.

Masnoća

Masnoća se koristi u ishrani dijabetičara (i zdravih ljudi) kao energetski materijal. Unošenje viška masnoća od stvarne potrebe organizma dovodi do njenog odlaganja ispod kože, odnosno gojenja. Svako povećanje telesne težine je prvi znak dijabetičaru da više jede nego što se troši, da uzima veću količinu hrane od one koja je dozvoljena (koja mu je potrebna), ili da koristi više masnoća. Dijabetičar može da koristi sve vrste masnoća, ali prednost imaju sve vrste ulja (sincokretovo, kukuruzno, maslinovo, sojino, kikirikijevo i dr.), biljna mast, margarin, buter i kajmak (ograničeno). Sve vrste masnoća imaju samo masnoću, izuzev butera, u kome ima nešto belančevina i ugljenih hidrata, a u margarinu samo nešto belančevina. Suva slanina, čvarci, kavurma i slične namirnice imaju veliki energetski sadržaj i treba ih retko koristiti. Upotrebljena količina ovih namirnica i njihov energetski potencijal su u velikom raskoraku, pa je ovo često razlog za povećanje telesne težine, pošto se njihovom malom količinom zadovolji polovina ili trećina dnevne energetske potrebe jednog dijabetičara. 100 gr ovih namirnica sadrži od 600 – 800 kcal (2520 – 3360 kJ).

Energetska vrednost 1 g masnoće (masti) = 9 kcal (37,8 kJ) ili više od dva puta veća od energetske vrednosti iste količine belančevina ili ugljenih hidrata.

Hleb i testenine

Hleb i prerađevine od brašna (testenine) čine grupu namirnica koje su najbogatiji izvor ugljenih hidrata (skrob, šećer) u ishrani dijabetičara. Ovo je razlog da se strogo ograničava upotreba svih ovih namirnica. Pored ugljenih hidrata, ove namirnice sadrže belančevine, masti, mineralne soli i vitamine. Različite vrste hleba sadrže različite količine ugljenih hidrata, mada su te razlike zanemarljive, pogotovo kada dijabetičar nema “naviku” da odstupa od dijete. 100 gr crnog i ražanog hleba ima 53,36 odnosno 51,38 UH, a belog hleba 54,32 g. Dvopek, preprečeni hleb i tost imaju u istoj težini veću količinu sastojaka hleba, pošto je u njima potpuno ili delimično odstranjena voda. Ove namirnice se sa lakoćom jedu, jer sporije izazivaju osećaj sitosti. Međutim, ove vrste hleba sadrže 30% ugljenih hidrata, 60% belančevina i 80% masti više od običnog hleba. Sva testa (rezanci, makarone, špagete, flekice, tarana, “pužići”, “mašnice” i dr.), griz i brašna (pšenično, kukuruzno, ražano i dr.) treba po sadržaju ugljenih hidrata tretirati na isti način kao dvopek. Ove namirnice u odnosu na dvopek imaju manje masnoće (manji energetski potencijal). Njihovo korišćenje se određuje jelovnikom, a ukoliko se drugačije upotrebljavaju u dnevnom programu ishrane, treba izostaviti određenu količinu hleba. Hleb se uvek meri kao svež.

Povrće

Povrće čini najveću količinu hrane koju dijabetičar (i zdrav čovek) uzima u toku dana. Ono se najćešće raspoređuje u 3 do 4 dnevna obroka, a koristi se u vidu variva ili salata. Povrće sadrži različitu količinu ugljenih hidrata, pa je ovo razlog da se različite vrste povrća koriste u različitim količinama. Pored ugljenih hidrata, povrće sadrži belančevine, masti, mineralne soli i vitamine.

Povrća koja su bogata ugljenim hidratima treba koristiti u ograničenim količinama, kao što su: pasulj, grašak, šargarepa, krompir, cvekla, crni luk, pirinač, kukuruz. Povrća koja sadrže nešto manje ugljenih hidrata treba da se koriste u neograničenim količinama, a to su: zelje, spanać, blitva, list od loze, boranija, tikvice, paprika, paradajz, krastavac, razne vrste zelenih salata, plavi patlidžan, babnje, celer, peršun, rotkvice, kupus, kelj, keleraba, prokelj, pečurke, praziluk, beli luk, brokoli i karfiol. Pored pomenutih sastojaka, povrće sadrži i nesvarljive sastojke (celulozni sastojci u stromi, opni, kori, semenju), koji nemaju energetski značaj, ali je njihovo prisustvo vrlo važno za normalan rad creva. Sveže povrće može da se koristi kao sirovo (salate), kuvano (variva) ili pečeno (krompir, cvekla, plavi patlidžan, paprika). Povrće se meri u sirovom stanju.

Smrznuto, konzervisano i sušeno povrće se koristi u ishrani u nedostatku svežeg povrća. Suvo (smrznuto) povrće treba upotrebljavati u dva puta manjoj meri od sirovog. Salate se pripremaju sa odgovarajućim začinima po stečenoj navici ili ukusu. U salatu stavljati minimalnu količinu masnoće (1/2 kafene kašičice na jednu porciju salate) ili kisele pavlake (sa 12% masnoće).

Priprema raznih vrsta pikantnih, gurmanskih salata, koje sadrže mesa, jaja, majonez, remulade, kisele ili slatke pavlake podrazumeva obračun njihovog energetskog sastava. Energetski i strukturni sastav treba imati u vidu i kod salata koje se prave od krompira, pasulja, boranije, šargarepe, cvekle i sočiva. Ovakve salate se konzumiraju u ograniđenim količinama.

Voće i prerađevine od voća

Ovo su namirnice bogate ugljenim hidratima i treba da budu uvek prisutne u jelovniku. Naviku za upotrebu voća treba negovati ili, ukoliko nije postojala, treba je izgraditi. Voće je najprirodniji desert i najbolja zamena svih deserta. Pored ugljenih hidrata, voće sadrži belančevine, masti, mineralne soli, vitamine i celuloze (nesvarljive materije). Voće treba prvenstveno koristiti u sirovom stanju. Ukoliko se traži promena ili postoji nepodnošljivost sirovog voća, mogu da se koriste sledeći načini pripreme: kuvanje (kompot, pire, kitnikez, sulc – žele i dr.) i pečenje (jabuka, dunja i dr.). Voćne salate mogu da se prave od sirovog ili kuvanog voća i predstavljaju dobar vid korišćenja ovih namirnica.

Sa stanovišta sadržaja ugljenih hidrata, sveže voće treba deliti u tri grupe:

1. sa manje ugljenih hidrata, koje može da se jede u većim količinama – jagode, maline, kupine, borovnice, drenjine, lubenice, ribizle, višnje, limun, dinje, oskoruše, mušmule, pomorandže, mandarine,

2. sa nešto više ugljenih hidrata, koje treba upotrebljavati u manjim količinama – kajsije, breskve, šljive, pire od jabuka, sok narandže i mandarine, kajsije i breskve, i

3. sa najviše ugljenih hidrata, čija je upotreba strogo ograničena – jabuke (slatke i kisele), trešnje, kruške, grožđe, banane, sveže smokve, ananas, mango, avokado i dr.

Energetska vrednost 1gr ugljenih hidrata = 4 kcal (16,6 kJ)

Suvo voće (grožđe, šljive, smokve, urme – datule, kruške, borovnice i dr.) sadrži 5 -6 puta više ugljenih hidrata od sirovog voća, pa ga treba koristiti u najmanjoj količini. Sušeno voće se ređe upotrebljava u direktnoj ishrani, već kao sastojak određenih variva ili dijetetskih kolača kada po obračunu ulazi u energetski sastav odgovarajućeg jelovnika.

Kompoti, džemovi, pekmezi i sulcevi (želea) od voća različiti su načini pripreme kuvanog voća. Njihova upotreba je u ograničenim količinama i pripremaju se na dijetetski način, a čine dopunu jelovnika u vreme doručka ili užine ili kod pripreme dijetetskih poslastica. Industrijska prerada voća, na dijetetski način, obogatila je tržište različitim vrstama džemova, koji su izvanrednog ukusa, a korisni su u jelovniku i zdravih osoba.

Orasi, lešnici, bademi, kikiriki, pistaći, semenke i njihove industrijske prerađevine su po količini ugljenih hidrata slični vrstama voća koja su najbogatija ugljenim hidratima. Njihova je prednost nad sirovim voćem u bogatijem sadržaju belančevina (kao kod ribljeg mesa), ali im je nepovoljna strana veliki sadržaj masnoća (kao kod svinjskih kobasica i slanine). Ovo je razlog da se sve vrste koštunjavog voća koriste u vrlo malim količinama.

100 gr oraha = 620 kcal (2604 kJ)

Sladila

Sladila za dijabetičare (za osobe obolele od šećerne bolesti i za gojazne) jedini su artikli koji su dozvoljeni dijabetičarima za korekciju slatkog ukusa. Njihova upotreba je u ograničenim dnevnim količinama. Različitog su hemijskog sastava, neškodljivi za opšte zdravlje (za aspartam još nije potpuno dokazano) i sa minimalnim energetskim sadržajem, ili bez ovog sadržaja. Sladilom se koriguje ukus napitka (mleko, kafa, čaj, bela kafa, limunada, oranžada, voćni sokovi i dr.) i dijetetskih poslastica i deserta (kolači, kompoti, džemovi, želea). Dozvoljeni dnevni unos ovih proizvoda naznačen je na pakovanju.

Alkoholna i bezalkoholna pića

Ove namirnice mogu da budu deo dnevnog jelovnika svakog dijabetičara (nisu obavezni i naviku ne treba stvarati). Ako postoji stvorena navika za upotebu alkoholnih piča, onda je potrebno da se ona svede na odgovarajuću meru (Kolektivna ishrana, Pušenje i alkohol). Od alkoholnih pića, likeri su najnepodobniji za korišćenje (sadrže veliku količinu šećera). Sva alkoholna pića imaju u svom sastavu alkohol, ugljene hidrate i nešto belančevina. Alkohol ima veliki energetski sadržaj (naročito žestoka pića), što pri većoj upotrebi zahteva njegovo energetsko obračunavanje u okviru upotrebljenog jelovnika.

1 gr alkohola = 7 kcal (29,4 kJ) 
1 čašica žestokog pića = 15 kcal (60 kJ)

Bezalkoholna pića mogu da sadrže različite količine šećera i u zavisnosti od ovog sadržaja mogu da imaju neznatno ili veliko energetsko opterećenje i treba ih koristiti u najmanjoj mogućoj meri.