Šećerna bolest

Šećerna bolest ili dijabetes (lat. diabetes mellitus) je hronični, neizlečivi sistemski poremećaj metabolizma, koji se karakteriše trajno povišenim nivoom glukoze u krvi. Uglavnom je uslovljen naslednim faktorima, a nastaje zbog smanjene sekrecije ili smanjenog biološkog dejstva hormona insulina, odnosno u kombinaciji ova dva faktora. Taj nedostatak ometa razmenu ugljenih hidrata, masti i belančevina u organizmu (što se ispoljava tipičnim tegobama), a nakon dužeg vremena utiče i na strukturu i funkciju krvnih sudova, živaca i drugih vitalnih organa i organskih sistema.

Dijabetes se danas ubraja među najčešća endokrinološka oboljenja, sa prevalencom u stalnom porastu (naročito u razvijenim zemljama sveta). To je posledica modernog stila života i povećanja broja spoljašnjih etioloških činilaca, među kojima se posebno izdvaja gojaznost.

Šećerna bolest se najčešće javlja u starijem životnom dobu kao posledica opštih degenerativnih i sklerotičnih promena u organizmu (koja zahvataju i pankreas), a kod mladih osoba može nastati usled genetičkih poremećaja ili oštećenja pankreasa kod određenih zaraznih oboljenja.

Znaci šećerne bolesti

Mogućnost ispoljavanja

Šećerna bolest može da počne na različite načine. Ona se najčešće naglo ispoljava do dvadesete godine života (za 3/5/10 dana). Posle ovog životnog doba, ona može naglo da se razvije, što je ređe, i obično u toku ili posle neke infekcije (nazeb, grip, zapaljenje grla, pluća, mokraćnih puteva i dr.). Inače, u ovom dobu najčešće nastupa postepen, skoro neprimetan početak bolesti (za 2/4/6/8 nedelja), koji može da se produži i na nekoliko meseci. U zavisnosti od načina nastajanja bolesti, pojavljuju se karakteristične tegobe u većem ili manjem obimu.

Način prepoznavanja

Obično se kaže da šećerna bolest može lako da se prepozna po tome ako neko “mnogo žedni, mnogo mokri, dobro jede, a uz to slabi (gubi na težini) i brzo se zamara (malaksao je)”. Za ovakvo nastajanje šećerne bolesti kaže se da je klasično, pošto su prisutne sve tegobe (simptomi) koje su karakteristične za ovo oboljenje.

Međutim, intenzitet tegoba može da varira. Oboleli najčešće ne misli da je bolestan, već ima svoje objašnjenje za prisutne tegobe (“slatko pije vodu posle jela”, “dosta radi, pa se znoji i dosta pije vode”, “dobro jede, pa mu se pije voda”, “ima suva usta, pa mora da pije vodu”, itd.). Međutim, kada tegobe postanu toliko izražene da postaju uočljive i za sredinu u kojoj živi, obično se nađe neko ko ponešto zna o šećernoj bolesti, pa tako oboleli pođe lekaru. Kod manje izraženih simptoma bolest se otkrije slučajno pri nekom od pregleda. Neke osobe imaju nepodnošljivu potrebu za slatkišima, druge se žale na svrab na polnim organima, treće obolevaju od čireva po koži, itd.

Ako se iz bilo kojih razloga posumnja na šećernu bolest, onda je potrebno tu sumnju i potvrditi – naravno, lekarskih pregledom, koji se sastoji od dobijenih podataka od strane obolelog, analize krvi i analize mokraće.

Šećer u mokraći je prisutan ukoliko je vrednost šećera u krvi iznad 8,8 mmol/l (tj. više od 160 mg/dl).

Vrednost šećera u krvi (glikemija) kod zdravih osoba iznosi od 3,9 do 5,6 mmol/l (70-100 mg/dl).

Kad se nalaz šećera u krvi kreće u granicama do 7.2 mmol/l (130 gr/dl), obično se kaže da je šećerna bolest dobro regulisana (regulisana na najbolji način). U ovakvoj situaciji nema šećera u mokraći.

Ako se vrednost šećera u krvi nalazi u granicama od 9.9 do 11.1 mmol/l (180-200 mg/dl), kaže se da je dijabetes relativno povoljno regulisan. Tada gotovo redovno ima šećera u mokraći, a simptomi i znaci bolesti nisu obavezno prisutni.

Nalaz šećera u krvi sa vrednostima oko 13.9 mmol/l (250 mg/dl) govori o loše regulisanoj bolesti. Kod ovih bolesnika se uvek nalazi šećer u mokraći, a simptomi i znaci bolesti mogu da izostanu, ako je pogoršanje dijabetesa nastupalo postepeno, a po trajanju je bilo dugo.

Vrednosti šećera u krvi preko 19.2 mmol/l (350 mg/dl) uvek su praćene nalazom veće količine šećera u mokraći (izuzev kod oboljenja bubrega), u kojoj je čest i aceton.

Preračunavanje mg/dl u mmol/l (“stare” u “nove”) jedinice vrši se tako što se vrednost u mg/dl podeli sa 18 i na taj način dobije vrednost u mmol/l. Znači, ako glukometar pokazuje npr. 130 mg/dl, to će značiti 7.2 mmol/l.

Testovi opterećenja

Postoje posebni testovi pomoću kojih se ispituje sklonost ka šećernoj bolesti. Ovi testovi se primenjuju u situacijama kada za to postoje medicinski opravdani razlozi (ovo procenjuje lekar).

Postupci za određivanje sklonosti ka šećernoj bolesti imaju naziv “testovi opterećenja sa glikozom” (glikoza = šećer), odnosno “testovi tolerancije glikoze”. Medicinska skraćenica za ovakve postupke je OGTT (oralni glikoza-tolerans test).

Na osnovu dobijenih rezultata, lekar daje određeni savet i zakazuje vreme kontrole.

Uzroci nastajanja

Šećerna bolest (Diabetes Mellitus) nastaje zbog poremećaja iskorišćavanja šećera (glukoze), odnosno ugljenih hidrata u organizmu, a u drugom planu je i prerada masti i belančevina. Posledica ovih poremećaja je oštećenje strukture i funkcije krvnih sudova, koje se direktno odražava na rad važnih organa (srce, bubrezi, nervni sistem, oči i dr.).

1

Osnovni razlog za pojavu bolesti je prestanak ili nedovoljno lučenje insulina, hormona koji se stvara u žlezdi gušterači (pankreasu).
Na slici vidimo prikaz protoka insulina i glukoze kod zdravih ljudi.

Naše telo se sastoji od miliona ćelija, kojima je neophodna energija u veoma prostoj formi. Ova energija je ništa drugo do šećer (ugljeni hidrati) iz hrane koju unosimo. Kada jedete ili pijete, većina unesenih namirnica se razgrađuje u prosti šećer – glukozu.

Glukoza se kroz krvotok prenosi od jetre do ćelija u kojima će biti iskorišćena (mišići, mozak, itd.), ili skladištena (u jetri), ili pretvorena u masti (takođe u jetri).

Kada količina glukoze dostigne određeni nivo, pankreas luči insulin. Insulin prenosi glukozu do određenih ćelija. Što više glukoze uđe u ćelije, to je manja koncentracija glukoze u krvi.

Bez insulina, glukoza se ne može preneti, što uslovljava njen porast u krvi.

Previše glukoze u krvi se naziva “šećer u krvi”. Po definiciji, dijabetesom nazivamo stanje kada je količina šećera u krvi veća od 7.0 mmol (126 mg/dL).

Uzroci nastajanja šećerne bolesti

Nasledni faktor

Sklonost za dijabetes se prenosi direktno na potomke, a ispoljavanje same bolesti može da zavisi i od drugih činilaca u toku života, pa je to razlog da se šećerna bolest ne pojavljuje kod svakog potomka. O ovakvom ponašanju šećerne bolesti postoje mnogobrojni primeri u svakodnevnom životu. Poznato je da deca obolelih roditelja ne moraju da obole od dijabetesa. Takođe, ni sami dijabetičari nemaju uvek u najbližem srodstvu pojavu ovog oboljenja, ili ne znaju od čega su im prethodnici umrli.

Druga oboljenja i stanja

Za razliku od naslednog dijabetesa, postoje oboljenja i stanja u toku kojih može da se oboli i od šećerne bolesti. Takva šećerna bolest se naziva sekundarnom, jer se razvija pod direktnim uticajem prisutnog oboljenja ili delovanja štetnih uticaja na organizam. Takav je slučaj sa pojavom šećerne bolesti kod hroničnog alkoholizma, hroničnog oboljenja gušterače (pankreasa), različitih endokrinih oboljenja (nadbubrežna žlezda, hipofiza, štitna žlezda), gojaznosti i drugih stanja.

 

Pojava dijabetesa kod ovakvih stanja i oboljenja nastaje zbog poremećaja u iskorišćavanju šećera u krvi pod uticajem istih onih razloga koji su doveli do razvoja tog oboljenja ili stanja.

Rizični faktori

Osim naslednog, postoje i drugi faktori, kao što su sklonost za unošenjem veće količine slatkiša, preobilna ishrana i gojaznost, smanjena fizička aktivnost, prelazni period kod muškaraca i žena (klimakterijum), sklonost čestim infekcijama, nazebima i zapaljenjima.

Danas se sigurno zna da su rizični faktori za pojavu šećerne bolesti savremeni tempo života, promena sredine, načina življenja i ishrane (selo – grad), obavljanje profesionalnih poslova koji zahtevaju veća duševna opterećenja (stresne situacije), rađanje krupnog deteta (više od 4 kg) i dr.

Uticaj nekih lekova

U prvu grupu lekova koji mogu da utiču na pojavu dijabetesa spadaju lekovi koji se primenjuju kod reumatskih bolesti, hroničnih oboljenja disajnih puteva, nekih bubrežnih i kožnih oboljenja i različitih alergijskih stanja. Druga grupa lekova su preparati koji deluju na povišeni krvni pritisak i bolje mokrenje. Takođe, oralna kontraceptivna sredstva, odnosno kontraceptivne tablete, imaju uticaj na ponašanje šećera u krvi.

Postoje i drugi lekovi i hormoni koji mogu uticati na pojavu šećerne bolesti, ali su sve navedene grupe lekova dobro poznate medicini i postupak kontrole u primeni dozvoljava blagovremeno otklanjanje poremećaja u ponašanju šećera u krvi.

Pankreas (gušterača)

2

Pankreas se nalazi u trbuhu, iza želuca, u vijuzi početnog dela tankog creva, koje polazi iz želuca (dvanaestopalačno crevo).

Po svom obliku podseća na embrion i sastoji se od tzv. glave i repa. Ostrvca, karakteristična za građu pankreasa, nazivaju se Langerhansova ostrvca, po naučniku Polu Langerhansu, koji je 1869. godine među prvima izučavao funkcije pankreasa.

U ostrvcu se razlikuje više vrsta ćelija:

Alfa2 ćelije luče glukagon i obuhvataju 15-20% svih ćelija ostrvca.
Beta ćelije, najvažnije u procesu razvoja dijabetesa, luče insulin i obuhvataju najveći broj ćelija ostrvca. Insulin na svom putu do krvotoka mora da prođe kroz nekoliko membrana i prostora. Promene u strukturi bilo koje od ovih membrana i prostora mogu predstavljati prepreku u izlučivanju insulina i učestvovati u nastanku šećerne bolesti. 
Delta ćelije luče somatostatin i njihov broj je najmanji (2-8%). 
Alfa1 ćelije luče gastrin i vrlo su retke. 
Ostrvce luči u ekstremno malim količinama serotonin i druge aktivne supstance, te postoje i odgovarajuće sekretorne ćelije.