Vrste terapija

Lečenje šećerne bolesti može da se obavlja na više načina:

1. insulinom i dijetom
2. tabletiranim lekovima i dijetom
3. samo dijetom
4. kombinovana terapija insulin + tablete, koja je veoma česta kod tipa 2 – kod gojaznih, kojima se daje insulin i metformin (npr. Glucophage, Gluformin).

Opredeljenje za način lečenja zavisi od:

1. uzrasta (kod dece i mladih osoba uvek insulin i dijeta),
2. težine same bolesti (smanjena proizvodnja ili potpuno odsustvo stvaranja insulina u gušterači), i
3. fizičke kondicije (debeo, mršav ili normalno uhranjen)

Dijeta

Ishrana obolelih od šećerne bolesti je stalni i osnovni način lečenja, a u zavisnosti od težine bolesti uz dijetu se uzimaju i lekovi (tablete ili insulin). Dijeta za dijabetičare predstavlja najbolji savremeni način ishrane zdrave odrasle osobe, koja živi u zahuktalom životnom tempu preopterećenom novonastalim situacijama na koje čovek nije uvek pripremljen ili prilagođen. Ova dijeta podrazumeva ograničenje unosa slatkih stvari, kao i onih koje sadrže skrob. Ograničava se unos ugljenih hidrata (UH), pravilno se odmerava potreba za unos masti (M) i naročito se vodi računa o dovoljnom unosu belančevina (B), koje služe kao gradivni materijal.

Dijabetička dijeta pretpostavlja zdravu ishranu koja po količini, sastavu, zadovoljava potrebe jedne osobe u odnosu na njenu angažovanost, očuvanje vitalnosti i rad. Osnovni cilj dijetetske ishrane (kao jednog od načina lečenja šećerne bolesti) je u postizanju opšteg osećaja dobrog zdravlja, održavanju normalne telesne težine i povoljnom uticaju na ponašanje šećera u krvi. Sprovođenje pravilne ishrane istovremeno odlaže pojavu komplikacija koje šećerna bolest uzrokuje u toku svog dužeg trajanja.

Većina ljudi smatra da je dijeta uopšte, a posebno kod šećerne bolesti, dugotrajno mučenje sa jednoobraznom, monotnom i suvoparnom ishranom, kojoj povremeno treba “dati oduška” i najesti se svega “što srce želi”, pa “kud puklo – da puklo”. Ovakav utisak o dijeti stvoren je kod mnogih dijabetičara iz nepoznavanja načina ishrane, iz tradicije izraza dijeta, koji je najčešće bio vezan za strogo ograničenu ishranu kod oboljenja stomaka i creva i stereotipnih i staromodnih dijeta koja postoje u programima ishrane većine zdravstvenih ustanova – bolnice, klinike, zavodi, instituti i druge.

Međutim, bez obzira na navedene razloge, svakom dijabetičaru je važno da zna šta i koliko može da unese od namirnica za svoju dijetu, a njegova umešnost i maštovitost u pripremi i serviranju hrane omogućuje mu veće zadovoljstvo u ishrani i bolje zdravlje.

Tabletirani lekovi

Svi lekovi u tabletama (pilule), koji se upotrebljavaju za lečenje šećerne bolesti nose zajednički medicinski naziv oralni ili peroralni antidijabetici (per os = preko usta, antidijabetik = protiv dijabetesa). Ovi lekovi se primenjuju samo kod onih dijabetičara koji imaju sposobne ćelije u gušterači (pankreasu) da proizvode insulin, ali ga one proizvode u nedovoljnoj količini za tekuće potrebe organizma u prerađivanju šećera, što je i razlog za pojavu dijabetesa.

Neki oralni antidijabetici ispoljavaju svoje delovanje utičući direktno na gušteraču, dok drugi razvijaju svoj uticaj preko delovanja na periferiju (uticaj na preradu šećera u ćelijama).

Oralni antidijabetici iz grupe sulfonilurejskih spojeva utiču direktno na gušteraču i stimulišu njene ćelije na zadovoljavajuću prozvodnju insulina. Oralni antidijabetici iz grupe bigvanidskih spojeva utiču na preradu (metabolizam) šećera u ćelijama tkiva u smislu njegovog boljeg iskorišćavanja za energetske potrebe (utiču na smanjenje proizvodnje glukoze u jetri). Ovi lekovi imaju i nepovoljne, uzgredne efekte delovanja, pa se upotreba ograničeno primenjuje.

Zatim, postoje i oralni antidijabetici koji utiču na poboljšanje senzitivnosti na insulin, kao i pojedini inhibitori, koji usporavaju varenje ugljenih hidrata.

Prema dužini delovanja svi tabletirani lekovi se dele na:

1. kratkodelujuće – dužina delovanja od 7 do 10 časova, i
2. dugodelujuće – dužina delovanja do 36 časova
3. Kratkodelujući se uzimaju 2 – 3 puta dnevno, a dugodelujući samo jednom dnevno. I jedni i drugi lekovi imaju “preklapajući” efekat delovanja, odnosno početni efekat delovanja uzete doze poklapa se sa završenim efektom delovanja prethodne doze leka.

Količinu i vrstu leka u odnosu na stanje šećerne bolesti određuje lekar specijalista (dijabetolog, endokrinolog, internista, specijalista opšte medicine) ili lekar opšte prakse (nadležni lekar) pre prijave bolesnika lekaru specijalisti.

Oralni antidijabetici se uzimaju neposredno posle uzetog obroka hrane, kako bi svojim delovanjem podstakli odgovarajuće ćelije gušterače na “dopunsko” izlučivanje insulina. Svaki drugi način uzimanja ovih lekova ima za posledicu izmenjen način delovanja, a posebno je štetno za zdravlje uzimati lekove bez propratnog obroka hrane. Redovno uzimanje leka na način koji je za njega propisan (uz odgovarajuću dijetu) garancija je da stanje šećerne bolesti bude najpovoljnije regulisano.

Insulin

Insulin je hormon koji proizvode ćelije grupisane u vidu ostrvaca u žlezdi gušterači. Oštećenje ovih ćelija nastaje iz vrlo različitih razloga, a za posledicu ima smanjenje ili potpuni prestanak stvaranja insulina. Ako insulina nema dovoljno, izostaje prerada šećera u krvi, pa dolazi do pojave šećerne bolesti. Jedini način njenog lečenja je u nadoknađivanju insulina ili podsticanju njegove proizvodnje uz ograničavanje unosa namirnica koje utiču na povećanje šećera u krvi (sve vrste slatkiša, hleba, testenina i dr.).

Sastav insulina je belančevinaste prirode, pa je ovo razlog da ne može da se uzima na usta, pošto bi ga razložile u crevima materije koje služe za varenje (enzimi ili fermenti), čime bi se izgubilo njegovo osnovno svojstvo delovanja – prerada šećera u organizmu. Tako je, za sada, najrasprostranjenija primena insulinskog lečenja putem injekcija. Međutim, postoji nekoliko savremenih dostignuća u primeni insulinske terapije na druge načine, o čemu ćete moći više da pročitate na ovim web stranicama.

Farmaceutska industrija u celom svetu priprema insulin u različitim oblicima za njegovu primenu. Najviše je korišćen kao sintetički, humani insulin (HM),  a poslednjih godina kao analog insulina.

Insulin se pakuje u različite forme – od bočica (flakona), preko karpula, do penova za jednokratnu upotrebu, najčešće u koncentracijama od 100 i.j. (insulinskih jedinica) po mililitru. Insulin se čuva na temperaturi od 2°C do 8°C, u frižideru, što dalje od pretinca za zamrzavanje. Nikako ga nemojte izlagati suncu, niti držati u kolima, odnosno u tzv. kaseti. Na svakom pakovanju insulina stoji datum proizvodnje i rok trajanja, ili datum do kada je lek upotrebljiv.

Dužina upotrebe insulina u lečenju šećerne bolesti je direktno zavisna od stanja funkcije gušterače dijabetičara.

Mogućnosti su najčešće sledeće:

1. insulin se ne prozivodi u gušterači – oboleli mora da prima insulin trajno (doživotno)
2. proizvodnja insulina je ograničena – oboleli ne mora da prima insulin sve dok se insulin stvara u organizmu
3. proizvodnja insulina je ograničena, a prisutno je drugo oboljenje (infekcije, zapaljenja guše, pluća, mokraćnih puteva, žučne kesice, grip i dr.) – primanje insulina je obavezno, ali privremeno, pa čim se razlozi za pogoršanje šećerne bolesti otklone, osoba se ponovo vraća na lečenje koje je imala pre primanja insulina.

Postoji pogrešno mišljenje, uvreženo kod laika, da jednom započeto lečenje insulinom ne sme da se prekida, što je često razlog da se ono odbija kada je neophodno.

Lekovito bilje i čajevi

Medicinski, stručan postupak lečenja šećerne bolesti podrazumeva primenu savremenih znanja i dostignuća u medicini kao nauci. Ovakvo stanovište ne isključuje primenu i drugih faktora u lečenju, a posebno onih koji mogu da doprinesu bilo kojim načinom delovanja na ublažavanje oštećenog zdravlja, pa i šećerne bolesti.

U farmakologiji je odavno poznato da neke vrste bilja koje se koriste u ishrani ili kao čajevi (babnje, susam, borovnica i dr.) mogu da imaju blag efekat na ponašanje šećera u krvi. Ipak, najvažniji razlog njihove primene je u tome što mogu da budu koristan činilac u dijetetskoj ishrani i kao vrlo dobra zamena za razne vrste napitaka.

Bilje koje raste u našem podneblju, a čini standardni sastav svih mešavina čajeva koji se preporučuju dijabetičarima jeste: koren vodopije (Cichoria folium), list koprive (Urtica folium), zrele mahune od pasulja (Phaseolum legumen), list kadulje (Salvia folium), delovi borovnice (Myrtillus herba – Absinthus herba), kantarion, breza, zova, hajdučka trava, lincura, kičica, majčina dušica, medveđe uho, i dr.

Treba imati u vidu da čajevi za dijabetičare nisu zamena za lekove i dijetu. Osnovna prednost bilja koje se upotrebljava za ovu vrstu čajeva je u njegovom sastavu. Većina ovih sastojaka sadrži umesto skroba inulin. Zrele mahune pasulja sadrže arginin, čije delovanje je slično sintetskom antidijabetiku sintalinu – blag i spor hipoglikemijski efekat.

Lekovite vode i banjsko lečenje

Do danas nisu pronađene lekovite vode – banje, koje mogu da leče šećernu bolest. Međutim, u nekim banjama postoje specijalizovana lečilišta – ustanove (RH – rehabilitacioni centri) koje se bave lečenjem i rehabilitacijom obolelih od šećerne bolesti. Pravo na besplatno lečenje (lečenje na teret socijalne medicinske zaštite) u RH-centru ima svaki dijabetičar jedanput, i to pri otkrivanju šećerne bolesti. Ovo namensko korišćenje boravka u RH-centru ima za cilj da višestruko obučavanje svakog dijabetičara (očuvanje zdravlja pomoću odgovarajućeg lečenja, poznavanja svoje bolesti i primene higijensko-dijetetskih mera). Najčešći rezultat svih preduzetih mera u RH-centru je dobro regulisana šećerna bolest. Dobar broj dijabetičara se pravilno obučava (edukuje) i dalje lečenje nije poseban problem.

Međutim, jedan broj dijabetičara smatra da je problem njihovog zdravlja pre svega stvar lekara i ostalih koji učestvuju u lečenju. Takav dijabetičar ne iskoristi svoje vreme boravka u RH-centru (ili pri pregledu kod svog lekara ili pri boravku u bolnici) za promenu ranije stečenih navika u odnosu na način življenja (ishrana, pušenje, upotreba alkohola, fizička aktivnost i dr.), već sve svoje probleme prepušta onima koji treba zajedno sa njim da brinu o njegovo zdravlju. Prepuštanje svojih obaveza drugima znači ne voditi računa i svom zdravlju, a to najčešće dovodi do stalno loše regulisanog dijabetesa.

Treba imati u vidu da se dobro regulisana šećerna bolest može uvek dobro održavati, ako su za to zadovoljeni potrebni uslovi – izbegavanje stresnih situacija i sekiracija, preterane napetosti, ne dozvoliti porast telesne težine – gojenje, redovno uzimanje lekova uz pravilan način ishrane i dovoljno fizičko angažovanje – rad kombinovan sa rekreacijom. Zanemarivanje pomenutih momenata dovodi do loše regulisane šećerne bolesti i u najboljem RH-centru.

Korišćenje lekovite vode kao pijaće ima za svrhu poboljšanje u varenju, sa jedne strane, i stvaranje novih navika i jačanje volje u vezi sa “uzimanjem vode i obroka u određeno vreme – kao lek”, sa druge strane. Tako, indirektno ovakva voda ima svrhe kao koristan napitak u dijetetskoj ishrani.

Banjsko kupanje je korisno za dijabetičare isto koliko i za zdrave. Ono je vid rehabilitacije – rekreacije, u bilo kom mestu i bilo kom prirodnom ambijentu – vodi. Banjsko lečenje mogu da koriste svi dijabetičari u svom sopstvenom aranžmanu. Ovakvo lečenje je štetno jedino za dijabetičare sa povišenim krvnim pritiskom, isto kao i za osobe koje boluju samo od povišenog krvnog pritiska.

Poznata banjska lečilišta sa osposobljenim ustanovama za prihvatanje obolelih od šećerne bolesti su u Vrnjačkoj Banji i Bukovičkoj Banji (deca).

Najnovijim izmenama Pravilnika o rehabilitaciji (maj 2012), lica do 18 god. Insulin zavisna imaju pravo na Banju jednom u 12 meseci, u trajanju od 10 dana.

Lica starija od 18 god. insulin zavisna imaju pravo na Banju svaka 84 meseca u trajanju od 5 dana.


Pravilnik o rehabilitaciji (banjskom lečenju) o trošku RZZO.pdf